Ovu priču sam odavno dobila od jednog prijatelja preko e-maila.Verovatno su je neki već pročitali negde ali za sve one koji nisu...


KAKO SI MOGAO?

Kad sam bio štene, zabavljao sam te svojim trikovima i nasmijavao te. Nazivao si me svojim djetetom i unatoč beskrajnim parima ižvakanih cipela i nekoliko uništenih jastuka, postao sam tvoj najbolji prijatelj. Kad god sam bio "zločest", prijetio si mi prstom i pitao si me: "Kako si mogao?" - ali onda si odustao od svoje strogosti i svalio me na leđa te češkao moj trbuh. Moje razaranje kuće trajalo je nešto duže nego sto se očekivalo, jer si ti bio strašno zaposlen, ali na tome smo radili skupa. Sjećam se noći kad smo se mazili u krevetu i kad sam slušao sve tvoje ispovijesti i tajne snove, a ja sam vjerovao da život ne može biti savršeniji nego što jeste. Išli smo u dugačke šetnje i trčali po parku, vozili se autom, išli i na sladoled (ja sam dobijao samo kornet jer je "sladoled štetan za pse", kako si ti to rekao), lješkario sam beskrajno dugo na suncu, čekajući kraj dana i trenutak kad češ doći kući. Polako, počeo si sve više vremena posvećivati svome poslu i karijeri, a više vremena si provodio i tražeći svog ljudskog partnera.

Ja sam strpljivo čekao, tješio te svaki put kada ti je srce bilo slomljeno i kada si se razočarao, nikada nisam prigovarao tvojim lošim odlukama, skakao sam od radosti kad si dolazio kući ili kada si se zaljubio.

Ona, sada tvoja žena, nije "ljubiteljica pasa" - ipak sam je srdačno primio u naš dom, pokušao joj pokazati da je volim i slušao sam je. Bio sam sretan jer si ti bio sretan. Onda su došle ljudske bebe i ja sam s tobom dijelio tvoje ushićenje. Bio sam očaran njihovom roza bojom, njihovim mirisom i želio sam se brinuti za njih poput majke. Jedino ste se ti i ona bojali da ću ih povrijediti, tako da sam većinu vremena provodio protjeran u drugoj sobi ili u kućici za pse.

Oh, kako sam ih želio voljeti, ali postao sam "zatočenik ljubavi". Kako su odrastali, postajao sam njihov prijatelj. Držali su se za moje krzno i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko, istraživali moje uši i ljubili me u nos. Volio sam sve na njima kao i njihov dodir - jer je tvoj dodir postao tako rijedak - i dao bih svoj život da ih obranim, ako treba. Ušuljao bih se u njihove krevete i slušao njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu.

Nekada, kada bi te ljudi pitali imaš li psa, vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni. Ovih zadnjih par godina, tvoj odgovor bi bio potvrdan, nakon čega bi nastojao promijeniti temu.

Od "tvog psa" postao sam "samo pas", a ti si mi zamjerao sve novce koji su se trošili na mene. Sada imaš priliku za novi posao u drugome gradu i ti i oni preselit ćete se u stan u kojem nije dozvoljeno držati kućne ljubimce. Donio si pravu odluku za sebe i svoju "obitelj", ali nekada sam ja bio ta tvoja obitelj. Bio sam uzbuđen kad smo krenuli autom, ali uzbuđenje je splasnulo kad smo došli do azila za životinje. Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i na beznađe.

Ispunio si sve obrasce i rekao "znam da ćete mu pronaći krasan dom". Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled. Oni razumiju kakve su šanse za sredovječnog psa, čak i onoga s papirima. Morao si otrgnuti moju ogrlicu iz ruku tvoga sina, dok je on viknuo: "Nemoj tata! Molim te nemoj im dati da odvedu mog psa!" A ja sam bio zabrinut za njega, mislio sam na to kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i vjernosti, o ljubavi i odgovornosti i o poštovanju prema svemu sto je živo. Potapšao si me po glavi za rastanak, izbjegavajući mi pogledati u oči, te pristojno odbio ponijeti sa sobom moju ogrlicu i povodac. Imao si rok koji si morao ispoštovati na poslu, a sada sam i ja dobio rok. Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si vjerojatno mjesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš drugi dom.

Kimale su glavom u nevjerici i pitale se: "Kako je mogao?"

U azilu nam pružaju onoliko nježnosti i pažnje koliko im dopuštaju njihove obveze. Naravno, hrane nas redovito, ali ja sam već davno izgubio apetit. Isprva, kad god je netko prošao pored mog kaveza, ja sam potrčao naprijed, u nadi da si to ti - da si se predomislio - da je ovo sve samo ružan san... ili sam se nadao da ce netko doći, netko komu je stalo, netko tko će me spasiti. Kad sam shvatio da se ne mogu natjecati sa živahnošću štenaca koji su, nesvjesni svoje sudbine, plijenili svačiju pažnju, povukao sam se u dno kaveza i čekao.

Čuo sam njezine korake dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskao sam duž hodnika za njom do izdvojene sobe, zadivljujuće tihe sobe. Stavila me na stol, počeškala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi je snažno tuklo u išćekivanju onoga što će doći, ali obuzeo me i osjećaj olakšanja. Zatočeniku ljubavi istekli su dani. Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinuo za nju. Teret koji nosi pretežak je za nju, to sam znao jednako kao sto sam znao svaku tvoju promjenu raspoloženja. Nježno je stavila podvez oko moje prednje noge dok joj je suza klizila niz obraz. Polizao sam joj ruku onako kako sam tebe običavao tješiti prije toliko godina. Stručno je stavila iglu u moju venu. Kad sam osjetio ubod i hladnu tekućinu koja je kolala kroz moje tijelo, pospano sam legao, pogledala sam u njezine nježne oči i prošaptala:

"Kako možeš?" Možda zato što razumije moj pseći govor, rekla mi je:

"Oprosti".

Zagrlila me i žustro objasnila da je njezin posao pobrinuti se da odem na bolje mjesto, gdje me nitko neće ignorirati, zlostavljati ili napustiti i gdje neću biti prepuštena samoj sebi, mjesto ljubavi i svjetla, toliko različito od ovog zemaljskog. I s posljednjom snagom, pokušao sam joj objasniti da moje "Kako možeš?" nije bilo upućeno njoj.
Mislio sam na tebe, mog Voljenog Gazdu. Na tebe ću misliti i čekati te zauvijek. Želim da ti i drugi u tvom životu nastave pokazivati ovoliko odanosti.


Jim Wills, 2001.g.

Sad sam se lepo isplakala dok sam ovo citala....
toliko....

Veruj mi da ja uopšte više ne smem da čitam,jer nema šanse da se ne isplačem

Tako tužno i tako istinito. Surova realnost... Jedino me teši to što znam da ja to nikada ne bih mogao da uradim,mada znam par ljudi koji su dali svoje pse kada su se oženili i dobili decu. Znam i neke koji su svog psa uspavali kada su dobili decu. Definitivno nije pas za svakoga...

Ja sam plakala 5 dana pre nego sam Skarfija ostavila u pansionu, plakala sam kad sam ga ostavljala,....dok sam vozila auto mogla sam se slupati jer sam plakala kad sam se rastala od njega....u avionu do Spanije sam plakala....

a neko tek tako odnese i ostavi psa...kao, ne uklapas mi se vise pa moras da odes!!!!!!!!

STRASNO

Uf!Ovo mi nije trebelo.Na poslu sam,na svu sreću niko nije ušao.Svaki komentar je izlišan.
Želim samo da dodam da sam sa predhodnim psom prošla taj životni put(devojka,udata žena,jedno dete,drugo dete, bombardovanje i na kraju posle 14 punih godina eutanazija da se ne bi mučila jer su organi počeli da otkazuju).Nema čovek podjednako vremena u svakom razdoblju života ali trebao bi da ima podjednako ljubavi,a to očigledno nije uvek tako.
Najgore je kad roditelji donose odluke na nivou deteta pa uzmu psa jer dete to želi i obećalo je da će sve raditi oko psa.To jednostavno nije realno i ne može se to ni očekivati od deteta.I moji su rekli da će Mrkija šetati svaki dan pa sad to rade ,,nedeljom i praznicima" ,ali na to smo računali i prihvatili tu obavezu i odgovornost.Toga bi trebalo da budu svesni svi roditelji,a nisu.

Apsolutno bi ljudi trebalo da budu svesni šta znači pas u bilo kom trenutku svog života. Trebalo bi da znaju da to nije igračka i da se uzimanjem psa moraju odreći nekih stvari,zarad gomile onih drugih stvari koje dobiju za uzvrat. A da ne pričam o tome da treba da znaju da je to biće koje će živeti jedan duži vremenski period. Kada bi to bilo jasno verovatno ne bi postojala ni ovakva situacija na ulicama što se tiče lutalica,ali to je druga tema.
Roditelji koji uzimaju psa za svoje malo dete trebalo bi da znaju da ga ustvari uzimaju za sebe i shodno tom da donose tu odluku. Najgore od svega je što je to redovna pojava.
Posebno MRZIM one koji uzmu psa pa posle 2-3 godine (ovo je primer iz mog okruženja) dobiju dete i onda krenu sa onim bapskim pričama kako će dete pokupiti dlaku i ta dlaka će mu izrasti u stomaku i ono će umreti,pa tog psa puste u nekoj šumi ili na njivi. Takve bih lično gonio puškom preko iste te njive. Komšinica je uspavala svog pinča od 6 godina kada je dobila unuku!!!! Uvek se može naći neko ko bi uzeo tog psa i nastavio brigu o njemu.
Ostavljanje psa u azilu ili na ulici nikako ne opravdavam,a eutanaziju opravdavam samo u slučaju kada je pas bolestan i da se usled te bolesti ne muči.

Poceo da citam al sam prestao... Placem i na Spanke serije tako da...

Au...od ovoga moze da se rikne...

Stvarno,veoma tuzno... Nadam se da takvi ljudi ne postoje...ili makar u mom svetu ne postoje...

Ivana se rasplakala,a i meni je malo falilo...

Ovo sa iglom,vraca mi secanje kada sam babu ( Donku ) vodio na operciju tumora... Ne zelim toga ni da se setim...